Osam de­ce­ni­ja je pro­te­klo od osni­va­nja prve ša­hov­ske se­kci­je u Ba­nja­lu­ci. Bio je to sa­svim do­vo­ljan ra­zlog da po­čne­mo s pre­lis­ta­va­njem sta­rih ča­so­pi­sa, da za­vi­ri­mo u lo­še oču­va­ne no­vi­ne, pod­sje­ti­mo se sta­rih za­bi­lje­ški, ana­li­zi­ra­mo sa­zna­nja auto­ra mo­no­gra­fi­ja ne­kih dru­gih klu­bo­va i dru­šta­va.

U po­čet­ku je sve iz­gle­da­lo kao ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Po­žu­tje­li lis­to­vi su čes­to oda­va­li sa­mo fra­gmen­te po­je­di­nih do­ga­đa­ja, ali su još češ­će ne­umo­lji­vo svje­do­či­li o aljka­vom odno­su iz­vje­šta­ča, no­vi­na­ra i sa­vre­me­ni­ka pre­ma igri ko­ja, po svo­joj pri­ro­di, ne trpi po­vršnost.

Mo­za­ik se vre­me­nom sam po­čeo sla­ga­ti, a pred na­ma se, dio po dio, ot­kri­va­la gran­dio­zna pri­ča, film no­ar, pre­pun stra­da­nja, žrtvo­va­nja, po­tre­snih su­dbi­na, ne­uz­vra­će­nih lju­ba­vi i, iznad sve­ga, ne­iz­mjer­ne oda­nos­ti crno-bi­je­loj plo­či i nje­nim fi­gu­ra­ma. Sa­mo­ubis­tvo Ni­ko­le - Ni­ki­ce Pa­vli­ća, ve­lom taj­ne oba­vi­je­na smrt Mla­de­na Pa­ter­nos­te­ra, Tan­kre­di So­la pred stre­lja­čkim vo­dom, 18 pa­kle­nih mje­se­ci Vla­di­mi­ra Ko­zo­ma­re na Go­lom oto­ku... tje­ra­li su nas da "ko­pa­mo" sve du­blje u ar­hiv­sku gra­đu.

Kon­stan­tno ne­za­do­volj­stvo ura­đe­nim mo­glo nam se vra­ti­ti kao bu­me­rang i film no­ar pre­tvo­ri­ti u li­čnu tra­ge­di­ju. U je­dnom tre­nut­ku, nekoliko da­na pred sla­nje ma­te­ri­ja­la u štam­pa­ri­ju, kom­pju­ter na ko­jem se na­la­zi­lo go­to­vo sve što smo te­škom mu­kom saku­pi­li je­dnos­ta­vno ni­je iz­držao na­me­tnu­ti tem­po. Blo­ki­rao je i la­ga­no du­šu ispus­tio! Sre­ćom, va­ljda vo­đe­ni bo­ž­jom (ili đa­vo­ljom, ko bi ga znao) ru­kom, ne­po­sre­dno uoči pa­da sis­te­ma sa­ču­va­li smo ko­pi­je.

Ži­vot je na­pi­sao još je­dnu ane­gdo­tu i, na­da­mo se, skri­ve­nom, uvrnu­tom, obi­čnim smrtni­ci­ma ne­ra­zu­mlji­vom po­ru­kom, od­go­vo­rio skep­ti­ci­ma ko­ji su nam po­ku­ša­va­li uni­je­ti zrnce su­mnje pi­ta­nji­ma: "Ma, ko­me ta­kva knji­ga tre­ba".

Bla­že­no je ži­vje­ti u ne­zna­nju ono­me ko se­bi mo­že priu­šti­ti ta­kav lu­ksuz. Ali, o če­mu će­mo pri­ča­ti svo­jim unu­ci­ma ako ne zna­mo ko­li­ko je pu­ta Bra­zil osva­jao fu­dbal­sku "Zla­tnu bo­gi­nju", ako ne zna­mo za baj­ke bra­će Grim ili pra­vi­la po­nu­de i po­traž­nje? Ne ka­že se uza­lud da je is­to­ri­ja uči­te­lji­ca ži­vo­ta. Igno­ri­sa­ti ono što se de­si­lo zna­či­lo bi odri­ca­ti se mo­gu­ćnos­ti uče­nja na vlas­ti­tim gre­ška­ma.

Upra­vo za­to mo­ra­mo is­ta­ći naj­zna­čaj­ni­je ot­kri­će do ko­jeg smo do­šli: broj ti­tu­la prva­ka BiH ko­je je osvo­jio Vla­di­mir Ko­zo­ma­ra ni­je 12, što nam je ser­vi­ra­no vi­še od po­la sto­lje­ća, već je za dva bro­ja ma­nji. Objav­lji­va­njem ovog po­dat­ka ne že­li­mo da do­ve­de­mo u pi­ta­nje bi­lo či­ji kre­di­bi­li­tet, ali je oči­gle­dno da će se mno­ge knji­ge mo­ra­ti po­no­vo pi­sa­ti.

Obi­lje ma­te­ri­ja­la pri­mo­ra­lo nas je da za­miš­lje­ni pro­je­kat "ra­zbi­je­mo" na dva, a mo­žda i tri di­je­la. Gla­vnu "kri­vi­cu" sno­si Zo­ran Ma­čkić, je­dan od re­cen­ze­na­ta, ko­ji nam je sa­vje­ti­ma pru­žio ne­pro­cje­nji­vu po­moć, ali ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni sve one ko­ji su nam omo­gu­ći­li uvid u po­ro­di­čne al­bu­me. Po­je­di­ne fo­to­gra­fi­je do­ži­vje­će na ovim stra­nica­ma ja­vnu pre­mi­je­ru.

Ne­će ova ša­hov­ska pri­ča li­či­ti na "Go­spo­da­ra prste­no­va" ili ne­ku dru­gu tri­lo­gi­ju, jer će, sa­da si­gur­no zna­mo, ne­dos­ta­ja­ti srećan kraj. Osam de­ce­ni­ja je pro­šlo, hi­lja­de lju­di je pro­de­fi­lo­va­lo kroz lo­kal­ne klu­bo­ve, broj odi­gra­nih par­ti­ja (tur­nir­skih i slo­bo­dnih) mje­ri se se­dmo­ci­fre­nom zna­men­kom, do­se­gnu­te su vi­si­ne ne­do­hva­tlji­ve čak i ve­ćim gra­do­vi­ma, ali se ju­bi­le­ja u Ba­nja­lu­ci ni­ko ni­je sje­tio. Ni­ko se ni­je po­tru­dio da osmi­sli ma­ni­fes­ta­ci­ju ko­jom bi se naš grad dostojno odu­žio Mar­ti­nu Raj­ne­ru, Pa­ve­lu Did­zin­skom, Stje­pa­nu Pa­vli­ću, Ni­ko­li Ko­zo­ma­ri, Fra­nji Ha­ra­zi­mu, Sa­la­mo­nu Po­ljo­ka­nu, Ru­dol­fu Ke­le­ru, Fa­hru­di­nu Šu­va­li­ću, Mi­haj­lu Mi­halj­či­ši­nu i dru­gim zna­nim i ne­zna­nim ju­na­ci­ma.

"Ba­nja­lu­čki ša­hov­ski vre­me­plov 1926-1961" pred­stav­lja po­ku­šaj dje­li­mi­čnog vra­ća­nja du­ga.

Ibrahim Kapić i Branko Tomić

Izdavač: "Nezavisne novine" Banjaluka (2006.)